Film

Uz poslednju epizodu Igre prestola

Za manje od tri sata počeće premijera poslednje epizode osme sezone Igre prestola (Game of Thrones ili GoT). Jesam ljubitelj ove epske serije koja je počela sa prikazivanjem u vreme dok sam još imao kosu. Nisam joj nikada iz epizode u epizodu tražio mane, iako ih je bilo, jer pristupam seriji takva kakva je, prihvatam je sa svim lepim i ružnim osobinama i karakteristikama, lepim očima, krivim nosem, klempavim ušima, baš isto kao i ljude. GoT je u poslednje vreme malo oklempavio, ali mislim da ako bilo kom filmu ili seriji tražite manu, izvesno je da ćete je naći, ali to je isto kao da na koncertu Stounsa osluškujete svaki Džegerov udah i kažete: “evo ovaj četvrti refren nije otpevao kao na studijskom snimku”. Rešenje je lako, ako vam se ne sviđa promenite kanal.

Globalni internet je u poslednjih mesec dana zatrpan negativnim komentarima, opravdanim i neopravdanim kritikama, neispunjenim očekivanjima kako bi serija trebalo da se završi, i pošto ne ide očekivanim tokom, publika je osula paljbu po reditelju, scenaristi, zmaju, patuljku itd. Ne kažem da pojedini nisu u pravu, ali činjenica je da ovakav maratonski spektakl nismo imali prilike da gledamo u istoriji televizije, i ja sam zahvalan što je GoT snimljen i realizovan do kraja. Nakon treće epizode i masakra divljih ali vernih Dotrakija, Neokaljanih i “slobodnog naroda iza zida” serija je od svetskog javnog mnjenja proglašena za rasističku, anti-imigrantsku, jer su tobože svi istrebljeni ili skoro istrebljeni narodi u seriji “imigranti” u Vesterosu. Osim divljih “severnjaka” koji su silom prilika morali da pređu zid i presele se južno, tj. na sever Vesterosa, Dotraki i Neokaljani su uistinu “migrirali” sa juga u Vesteros, ali sa ratnim i osvajačkim motivima, tako da im nikako ne bih dao epitet imigranata. Dobro, i jedni i drugi su tamnoputi, emigrantska kriza u realnom svetu još uvek traje, Vesteros je izašao iz EU, pa donekle i razumem konotaciju. Ali i bez toga, ljudi svih boja i vera jednostavno obožavaju da kritikuju i da u svemu traže manu, to je tako ljudski. Nismo samo mi takvi, ali moram da priznam, prednjačimo! Pa da se pridružim, ali opravdano.

Pre kritike da dodam, spavajte mirno, nisu svi Dotraki mrtvi. Evo ih kako divljaju u trejleru za poslednju epizodu.

Prvo jedna pozitivna impresija sa početka treće epizode pod nazivom “Battle of Winterfell”. Ko je služio vojni rok (onaj pravi pre 2000), i seća se kako izgleda noćna uzbuna, istrčavanje napolje i postrojavanje ispred paviljona, složiće se da je ta atmosfera identična onoj prikazanoj na početku treće epizode ispred zamka Zimovrel, postrojene trupe, nestvarno mrtva tišina, sneg, neizvesnost koja lebdi u vazduhu, blaga jeza se uvlači pod kožu. Gledajući prve minute epizode, nakon 22. godine sam se na trenutak ponovo osetio kao dvadesetogodišnjak koji u četiri ujutru stoji u vrsti ispred paviljona kasarne u Beloj Crkvi. Sneg provejava, žamor vojnika je sve tiši i tiši, na kraju nestaje, mrtva tišina. Svuda oko nas u daljini je mrak, čuje se komanda: Na desno ravnajs! Još uvek gušteri, ne znamo zašto smo probuđeni i šta nas očekuje tog mračnog januarskog jutra u smrznutoj ravnici.

Moja zamerka je tehničke prirode i uperena je na postavku odbrane Zimovrela usled napada Noćnog kralja. Opsade zamkova su deo istorije čovečanstva i odlično se zna kako se to radi, i kako se to nikako i nikada ne radi. Ispravno je da je u prvom redu konjica, međutim nikada nije viđeno da se iza konjice nalazi artiljerija, u ovom slučaju vrsta katapulta, trebušet. Kada konjica prihvati borbu ovo oruđe ostaje nezaštićeno. Mesto za trebušet je odmah ispred zidina zamka, iza svih linija odbrane. Takođe, izostalo je standardno izviđanje koje donosi podatke o lokaciji i broju protivnika. Kada imate izvidnicu možete da izgubite izviđače, ali nema šanse da se dogodi da vam cela divizija vrednih konjanika odjaše “tiho u noć”. Bacanje kamena sa zidina, vrelog i zapaljivog ulja i slične srednjovekovne metode su takođe izostale.

U nekim ranijim GoT bitkama, kao što je recimo “Bitka kopiladi”, bila je prisutna ratna strategija. Ne, ne, ne, Đorđe Snežni ni tada nije imao jasnu strategiju, taj lik ima jednu uočljivu konstantu, jednostavno je beskoristan, ne naročito inteligentan, strašno neodlučan i užasno iritira. Podseća me na igračke koje kad ih naviješ ponavljaju jednu reč: “fullback, fullback , fullback “. Od izvesne smrti spasila ga je Melisandra, žensko. Od sramotne smrti spasila ga je Sansa, žensko. Od surove smrti spasila ga je Deneris, žensko, pa je zatim opet zeznuo stvar, pa ga opet spašava polu-zombi stric. Lik ne da nije za kralja, pre će biti da mu je potreban staratelj. Kada sam pomenuo ratnu strategiju mislio sam na mladog R. Boltona, onog što su ga “izeli” kerovi. Mladi i preambiciozni Remzi Bolton imao je vrhunsku strategiju, vrhunsko oboljenje mozga, imao je dobru i obučenu vojsku, imao je perfektan tajming. Sansa Stark nije imala vojsku, ali je za razliku od brata imala jasnu žensku strategiju, pored sebe pohotnog Maloprstića i još bolji tajming.

Četvrta epizoda do pred kraj je protekla očekivano mirno, dok je peta, pretposlednja, proglašena za genocidnu. Belosvetski ljubitelji GoT-a nisu očekivali takav razvoj događaja, tastature su se usijale. Secirali su epizodu kao na času anatomije. Od kratkih komentara pa do studija na pet strana, svi u glas kritikuju, zameraju, traže pravdu za nevin narod, decu, žene i starce. Pa da, ubijem ti zmaja, tj. dete, obezglavim prvu savetnicu i jedinu i najbolju prijateljicu, dok ti se istovremeno smejem u lice, od istih tih žena i dece napravim živi štit, i zatim se od Deni očekuje samilost i razumevanje. Mislim da takav scenario nije postojao u ljudskoj istoriji i sigurno nije realno očekivati ga u TV seriji. Jednostavno, nije realno. Da li je moglo da prođe bez kompletnog uništavanja, pa moglo je, ali to bi bila bajka. Deneris nije general koji komanduje vojskom iz hiljadu kilometara udaljene fotelje, ona je interesno i emotivno upletena, kraljica, general i vojnik na prvoj liniji fronta kome su pobili sve najmilije. Prema onome što sam ja čitao, pravi srednji vek je bio mnogo krvaviji nego što je u bilo kojoj epizodi ove serije prikazano. Da li je Berlin 1945 morao da bude sravnjen do temelja? Nije, ali je bio poravnat do neprepoznavanja. Da li je Beograd morao biti bombardovan po drugi put 1944. godine? Nije, ali je ipak bio bombardovan. Čini nam se čudno i nepotrebno jer ne znamo i ne razumemo tuđe motive.

Deneris je godinama bila omiljena publici širom sveta koja se emotivno vezala za lik “nesrećne ali dobre i humane kraljice sa juga”. Ne znam odakle ovakva jednostrana percepcija, jer je Deni u svakoj prilici, kada je to situacija zahtevala, pokazala svoju surovu i beskompromisnu stranu. Pokazala je da su je te “nesreće” učinile podjednako odlučnom i surovom kao Sersej Lanister ili kao što je bio njen otac Tajvin Lanister. Pomenuti otac i ćerka bi isto uradili, i po meni su ovo troje jedini koji su u seriji pokazali prave karakteristike vladara. Svi ostali su za jedno surovo srednjovekovno društvo isuviše slabi, kratkovidi i neodlučni. Interesantno je da je nekoliko stotina roditelja širom sveta dalo svojoj deci ime po njoj, Deneris ili Kalesi, naivno želeći da kada porastu budu kao ona. Mogu da zamislim razočarenje nakon zmaj-masakra u petoj epizodi. Neki su u komentarima pitali da li je još uvek otvoren tribunal u Hagu, da se Deneris pošalje tamo, sa sve Drogonom-zmajem. Deneris je poludela, ona je “The Mad Queen“, nije ni čudo, to joj je porodično. Nije mi jasno kako je moguće gledati neku seriju sa ovakvim pristupom. U scenariju kao i u životu ljudi su od krvi i mesa, licemerni, lažljivi, oportunisti, koriste razna sredstva da bi došli do cilja. Na kraju krajeva, da ostavimo po strani pomenuta, za nju emotivna i vrlo lična ubistva s kraja četvrte epizode, iako je Deneris godinama tvrdila da samo želi da oslobodi porobljeni svet, šta je sputava da na kraju otkrije da ipak nije baš tako mislila ili da kompletno promeni ideju kako bi njen svet trebao da izgleda. Legitimno pravo, sviđalo vam se ili ne. Političari širom sveta u kampanjama pričaju jedno, misle drugo, a nakon izbora rade treće, i ljudi opet glasaju za njih. Na tronu (vlasti) perspektiva se menja! Istorija čovečanstva je takođe puna sličnih primera. Reakcije u vezi treće i pete epizode malo su me podsetile na rane srpske devedesete i “Esmeraldu”, za koju je deo gledalaca mislio da je stvarno slepa i sakupljao humanitarnu pomoć. Tako je i ovde Deni okarakterisana kao pravedna, dobra i bez mane, i ko sada daje pravo HBO-u da naglo i bez razloga menja njene osobine! Kako ona može da sruši ceo grad kad je dobra i humana i plava? Pa eto, može. Kome se ne sviđa, upravo počinje repriza “Independence day”, ameri na kraju pobeđuju i spašavaju svet, skoro niko nije povređen, planeta je ujedinjena, afganistanci se isto raduju, izvučene su pouke, svi likovi su po šablonu od početka do kraja, nema iznenađenja, uživancija zagarantovana!

Sada je 2:10, završavam ovaj tekst, idem da nam kupim kokice i Somersby. U 3:00 počinje poslednja epizoda Igre prestola, malo mi je i žao što se završava, i ja sam se emotivno vezao za neke likove, ali mi nešto nije žao naroda iz glavnog grada Vesterosa. Lepim ženama i zmajevima je sa moje strane sve oprošteno. Zmaj je čoveku najbolji prijatelj. Nakon što odgledam poslednju epizodu možda i dopišem nešto ispod.

Update 4:30 I titula najvećeg luzera za period 2011-2019 ide u ruke Đorđa Snežnog. Osim što je priglup, beskoristan i tetkojebac, postao je izdajnik, kraljoubica i tetkoubica. Sin Neda Starka čija reč ništa ne vredi. Drugi sin Neda Starka, “Bran the Broken” oduvek je govorio da njega titule ne interesuju, ali je iskusno ciljao mesto kralja. E, to je diplomatija. Na kraju u seriji, kao i u istoriji, vrlo često posle ratova na vlast dolaze oni što su se krili po podrumima. And Now My Watch Has Ended!

A moglo je i ovako (slika ispod)

Završiću stihovima pesme “Zimi”, engleskog književnika Vilijema Blejka (1757-1827) koji kao da su pisani za Igru prestola:

O Zimo, zaključaj svoja dijamantna vrata: 
Sever je tvoj, tamo ti sazda mračno boravište temelja dubokih. 
Ne tresi krov svoj, ne ruši stubove tim kolima svojim gvozdenim.

Ona me ne sluša, nego jaše nad Bezdanom dubokim; 
Vuče se teška, razularene oluje, oklopljene u rebrast čelik, 
Ne smem je pogledati jer ona sa utvarom svojom vitla nad svetom.

Gle, eno grozna neman je to što koža joj se lepi
Uz snažne kosti, gazi preko stena
Što ječe, čini da sve vene, zemlji
Haljinu svlači, krhki život ledi.

Na steni prestol diže, zalud mornar vapi,
Mali bednik što s olujama se raspravlja,
Tada se nebo osmehnu, a neman
Vrišteći bi prognana u pećine pod planinom Heklom.
Dopada Vam se Blog? Podelite ga sa drugima: