Uspomene sa krfa i Vida. Tri pisma i jedna knjiga
Putovanja

Uspomene sa Krfa i ostrva Vido. Tri pisma i jedna knjiga

Dragi Nikola, tvoju kartu od 3. oktobra 1917. dobio sam danas. Kad budeš ovamo dolazio da me odmah nađeš u ministarstvu, pa da budeš kod mene… Ovim rečima počinje pismo iz zaglavlja o kojem će biti reči kasnije. Možda bi bilo preterano ako bih rekao da svaki Srbin treba bar jednom u životu da poseti ostrvo Krf i Vido, ali bi za početak bilo dobro da svako sazna šta se početkom 1916. i kasnije, događalo na ovim jonskim ostrvima. Moja pretpostavka da se radi o opšte poznatim činjenicama pokazala se kao netačna. Naslov ovog teksta ne odnosi se na moj boravak na ostrvu i na moje uspomene, već je inspirisan vojničkom fotografijom izrađenom krajem 1916. godine koja je rukom naslovljena: Uspomena sa Krfa 1916. god. “Posle katastrofe.” Ovu fotografiju, koja je deo postavke “Srpske kuće” na Krfu, možete videti niže.

Tri pisma i jedna knjiga

Iz Beograda sam sa sobom na put poneo tri vojnička pisma poslata 1917. godine sa Krfa na Solunski front i jednu knjigu Iva Ćipika štampanu na Krfu iste 1917. godine. Namera mi je bila da pomenute istorijske dokumente poklonim muzeju “Srpska kuća” na Krfu, jer sam to smatrao lepim i simboličnim gestom da se pomenuti dokumenti nakon sto godina vrate na mesto gde su nastali. Na kraju krajeva, tamo im je mesto. Kao što uskoro, nije tako skoro, od mog donatorskog poduhvata nije bilo ništa, jer, muzej na Krfu ne prihvata donacije. O čemu se radi, muzej i nema svoj depo sa istorijskim predmetima i dokumentima, već izložbenu postavku organizuje Istorijski muzej Srbije, i iz Beograda se svakih nekoliko godina doprema nova, ili dopunjuje stara postavka. Bar sam ja tako shvatio obrazloženje kustosa, koji je, moram da pomenem, izuzetan čovek. Postavkom smišljenom u Beogradu nisam bio impresioniran, deluje sterilno i ne izaziva emociju. Mnogi kažu da je stara postavka bila bogatija i sa više autentičnih vojničkih predmeta.

Kao što se često za knjige kaže da imaju svoj sopstveni život i put, tako su i ova tri pisma i jedna knjiga krenuli na neočekivano putovanje. Pisma je 1917. godine napisao i sa ostrva Krf poslao ondašnji blagajnik Ministarstva finansija kraljevine Srbije. Slao ih je svom mladom rođaku koji se, kao srpski vojnik, nalazio na Solunskom frontu. Nakon što je mladić krajem 1917. godine preminuo, pisma su nakon završetka rata dopremljena u Beograd i predata mladićevoj porodici. Pisma su do 2016. godine bila u Beogradu, kada je preminuo poslednji živi član ove porodice. Do mene su dospela u jednoj kutiji, zajedno sa ostacima njihove biblioteke koju sam kupio od novih vlasnika tog stana. U kutiji se nalazilo na desetine sličnih pisama i fotografija, većina iz vremena Prvog svetskog rata, koje sam poklonio Narodnoj biblioteci “Ilija M. Petrović” iz Požarevca, nakon što sam utvrdio da je ova porodica bila poreklom iz tog grada i da je značajna za grad Požarevac. Pre učinjene donacije iz kutije sam uzeo tri pisma o kojima je ovde reč. Inače, radi se o porodici Šapinac, dvojici rođene braće, Đorđu i Nikoli. Primalac pisama bio je upravo Nikola, dvadesetogodišnjak koji je nakon kraće bolesti preminuo u francuskoj bolnici u Bizerti krajem 1917. godine. Posle stogodišnjeg boravka u Beogradu tri pisma i jedna knjiga krenuli su ponovo na put, istom trasom samo u suprotnom smeru. 1917. godine putovala su na relaciji Krf-Solun-Beograd, a vraćala su se putem Beograd-Solun-Krf i u mom povratku opet Krf-Solun-Beograd. S obzirom da sam ih stalno imao sa sobom, planirajući posetu Srpskoj kući, ova tri pisma i jedna knjiga obišli su i mesto iskrcavanja srpske vojske u Guviji, groblje Drinske divizije u selu Agios Mateos i na kraju ostrvo Vido i Plavu grobnicu. Danas se nalaze u prostorijama knjižare, zaštićena ispod stakla, dok im društvo pravi jedan kamen sa ostrva Krf i mali grčki brodić “Corfu”.

Groblje Drinske divizije

Nekadašnje groblje Drinske divizije je prvo znamenito mesto koje sam obišao. Nalazi se na jugu ostrva, u blizini sela Agios Matheos (San Matijas), na putu za plažu Halikounas. Ucrtano je i na Google mapama, tako da ga je lako pronaći. Pored puta je obeleženo tablom i srpskom zastavom. Iako se radi o nekadašnjem vojničkom groblju, mada ja smatram da je “jednom groblje, uvek groblje”, samo prisustvo na tom mestu ostavlja poseban i upečatljiv emotivni utisak, možda i zbog činjenice da se radi o jednom od samo dva autentična srpska spomenika iz vremena Prvog svetskog rata na Krfu. Naime, spomenik na groblju Drinske divizije podigli su svojim rukama 1916. godine preživeli srpski vojnici Drinske divizije i posvetili ga svojoj paloj braći “Drincima”. Drinska divizija se u proleće 1916. smestila u selo Agios Matheos, prema jugu ostrva, tridesetak kilometara od grada Krfa. Vojnici su tražili da ne budu razmešteni uz more, već da ih razmeste u “kakve bašče”, da ih mine želja za srpskim voćnjacima. Pošto je divizija bila razmeštena u njegovom selu, grk Janis Janulis je dozvolio da se na njegovoj zemlji podigne vojni logor, gde su se oporavljali srpski ratnici. Na Janulisovoj zemlji, srpskom vojničkom groblju, sahranjeno je 560 srpskih vojnika čiji su posmrtni ostaci nakon rata premešteni u mauzolej na ostrvu Vido. Od mog prijatelja Vitka sam saznao da Janulisov praunuk u današnje vreme drži restoran u Moraitici, dok kući kao najsvetiju relikviju čuva srpsku oficirsku sablju koju je njegov pradeda Janis dobio na poklon. U senci stabala, nekadašnjim grobljem koje se nalazi na blagoj padini dominira pomenuti spomenik, na čijem frontalnom delu se nalazi veliki beli krst i godina 1916. Sa leve strane spomenika nalazi se reljefni prikaz srpskog vojnika van otadžbine ispod kog su stihovi Vladimira Stanimirovića:

Na humkama u tuđini
Neće srpsko cveće nići.
Poručite našoj deci:
Nećemo im nikad stići.
Pozdravite otadžbinu,
Poljubite rodnu grudu.
Spomen borbe za Slobodu
Neka ove humke budu.

Na humkama u tuđini neće srpsko cveće nići“, to je poetska istina. Ali će možda na srpskim humkama u tuđini, kroz hodočašće ovim svetim mestima, nići nova probuđena svest i snažniji identitet nekih novih generacija koje ih budu pohodile. Ono što za Grke predstavljaju Termopili i Leonida, za nas bi trebalo da predstavlja Krf, ostrvo Vido i Solunski front kao srpska “ognjena kapija”. Ratni komandant Drinske divizije Krsta Smiljanić rekao je: “Sloboda ima lica onih koji su za nju život dali.”

Guvija, mesto iskrcavanja prvih jednica

Kada iz mesta Dassia krenete ka gradu Krfu (Kerkiri) prolazite kroz mesto Gouvia (Guvija ili Govino). Pored jednog od semafora stoji tabla koja informiše putnike da se skretanjem levo ide na plažu gde su 6. januara 1916. godine pristigli prvi brodovi sa srpskim vojnicima koji su se probili kroz albanske gudure i preživeli golgotu. Na plaži, ispod srpske trobojke, stoji spomen ploča koja označava mesto iskrcavanja. Iako turisti ne vole ovu plažu zbog muljevitog morskog dna, nama je prijala jer je delovala nestvarno tiho i mirno. Iako je bilo drugih ljudi, njihovo prisustvo i njihovi glasovi nisu uspevali da naruše nestvarnu tišinu. Možda je to bio moj subjektivni osećaj ili se možda tišina nalazila u meni, ali to popodne na plaži u Guviji pamtim kao najprijatnije iskustvo. Još jedna impresija, gledajući na srpsku trobojku koja se vijorila na nekih 200 metara sa moje desne strane, pomislio sam “ja pripadam generaciji koja ne zna kakav je osećaj kupati se u svom moru”. More u Guviji doživeo sam kao nešto najbliže tom iskustvu.

Ostrvo Vido i Plava grobnica

Nakon kratke vožnje brodićem iz grada Krfa prešli smo na ostrvo Vido. Pristanište na ostrvu Vido je zapravo mesto odakle su mrtvi srpski mučenici odvoženi čamcima i spuštani na večni počinak u Plavu grobnicu. Nakon kraćeg pešačenja uzbrdo stiže se do spomen kosturnice. Usput smo upoznali mlađu devojku koja je zaposlena u mauzoleju. Njen pradeda bio je srpski vojnik koji se na Krfu oženio i ostao tu da živi. Ostrvo Vido danas izgleda prijatno i lepo, kao skoro bilo koje drugo grčko ostrvo. Na prvi pogled ni po čemu vam ne pokazuje da se 1916. godine upravo ovde odvijalo jedno od najtragičnijih poglavlja u srpskoj istoriji, živi pakao na zemlji. U današnje vreme teško je čak i zamisliti kakva se tragedija dogodila na ovom malom ostrvcetu preko puta Krfa. Jedan od opisa koji je na mene ostavio jak utisak napisala je Jana Petrović u komentaru na jednu moju fotografiju. Nadam se da mi neće zameriti, citiraću ono što je napisala o ostrvu Vido.

Moj deda, tada dete, bio je jedan od tolikih mučenika koji su bežali. Na Krf je stigao bez jednog prsta, to je tada bila sreća neopisiva. Pradeda ga nije prepoznao kada su se ponovo sreli. Pričama koje su se prenosile sa kolena na koleno, nema kraja, ali meni najupečatljivija je ostala baš za ostrvo Vido na koje su prebačeni najteži bolesnici.

Kada sam prvi put šetala ostrvom, gledala šumu, delovalo je mirno i u hladu, a u glavi mi je odzvanjala dedina rečenica: kamenje i pesak svuda, bez drvceta i hlada, beskonačna vrelina, jaukanje na sve strane…

Ta slika je bila urezana mom dedi, a ja sam nemo i tužno posmatrala ovo ostrvo sa sećanjem na njihovo masovno stradanje…
“Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.”

Jana Petrović

Istina, danas je prilično pošumljeno, vrlo mirno i tiho. Srbi i Grci se iz pijeteta prema postradalim srpskim vojnicima na njegovim obalama ne kupaju. Pedeset godina nakon rata grčki brodići u tim vodama nisu lovili ribu. Do spomen kosturnice se stiže vrlo brzo. Nalazi se na blagom uzvišenju i gleda pravo na Plavu grobnicu. Mauzolej od belog kamena se pod određenim uglom vidi i sa broda i sa ostrva Krfa. U ovom večnom staništu srpskih mučenika nalaze se ostaci 2764 naša vojnika. U centralnom delu nalaze se kasete sa kostima 1232 identifikovana vojnika koji su bili sahranjeni na raznim grobljima po Krfu, dok su u bočnim bunkerima kosturnice položeni u zajedničku grobnicu ostaci 1532 neimenovana srpska ratnika. Podignuta je po projektu arhitekte Nikolaja Krasnova i završena 1938. godine.

Detalj koji je meni lično zasmetao i za koji smatram da mu tu nije bilo mesto, je grb tadašnje kraljevine Jugoslavije koji dominira iznad ulaza u mauzolej. Ne zamerite, to je samo moja subjektivna impresija. Srpski seljak-ratnik, dok je izmučen i izgladneo prelazio Albaniju najverovatnije na umu nije imao misao da vredi umreti zbog “te naše južnoslovenske braće”, već sam siguran da je sanjao kako jednog dana pobednosno maršira, od zavojevača i zločinaca oslobađa svoju otadžbinu, svoje selo, svoju njivu i kuću. Ali dobro, takvo je vreme i takve su ideje bile 30-tih godina, Jugoslavija na grobnici srpskih ratnika, spomenik Neznanom junaku na mestu groba srpskog redova i srednjevekovnog grada Žrnova, go ko pištolj Pobednik na mestu zamka despota Stefana Lazarevića. Evo ja i dan danas ne razumem i ne vidim na koji način Pobednik na Kalemegdanu simboliše proboj Solunskog fronta. Ali, zato ima neke jake i mračne simbolike u tome što je grb danas već upokojene južnoslovenske države postavljen na, u to vreme, najvećoj grobnici srpske mladosti.

Uspomena sa Krfa 1916. god. “Posle katastrofe.”

Da se vratimo ostrvu Vido i godini 1916. Nakon evakuacije iz albanskih luka iscrpljeni vojnici su prošli trijažu na obližnjem ostrvcetu Lazaret, nakon čega su životno najugroženiji upućeni na susedno ostrvo Vido, gde su francuzi postavili improvizovane bolnice. Uglavnom se radilo o mladićima-regrutima. Prvi dani po prispeću na ostrvo su bili užasni za srpsku vojsku. Zbog vrlo teškog stanja vojnika, loših sanitetskih uslova na ostrvu i epidemije pegavog tifusa, na ostrvu Vido je prvih dana umiralo i do 300 vojnika dnevno. Ni vremenske prilike nisu bile naklonjene Srbima jer je po dolasku neprestano padala ledena kiša, dok su vojnici ležali pod vedrim nebom, bez šatora i zaklona. Preminuli su prvobitno sahranjivani na kamenoj obali ostrva, a kasnije kada više nije bilo mesta, čamcima su prevoženi i potapani u vode Jonskog mora, danas poznate kao “Plava grobnica”. Tačni podaci o broju preminulih vojnika, oficira i civila nisu poznati ni dan danas. Smatra se da je na ostrvu Vido i na raznim vojničkim grobljima na ostrvu Krf sahranjeno oko 10000 srpskih vojnika i regruta. Od tog broja u “Plavu grobnicu” je čamcima spušteno na večni počinak oko 5000 srpskih vojnika. Kao što sam već naveo, nakon završetka rata vojnici sahranjeni na raznim vojničkim grobljima na ostrvu Krf su eshumirani i prenešeni u mauzolej na ostrvu Vido. Da li su prenešeni svi ili mnogi još uvek počivaju među krfskim maslinjacima, to mi nije poznato. S obzirom da je navedeno da u mauzoleju počivaju ostaci 2764 srpska vojnika, dok je u “Plavoj grobnici” našlo večni mir njih oko 5000, najverovatnije da nisu svi i da neznanih grobova srpskih junaka ima na Vidu i Krfu i dan danas. Pitanje je da li je vojska usled teške situacije bila u mogućnosti da redovno i tačno vodi evidenciju.

Ostrvo Vido i potresni događaji 1916. godine inspirisali su pesnika Milutina Bojića da napiše i 1917. na Krfu objavi knjigu “Pesme bola i ponosa” u kojoj je prvi put objavljena čuvena pesma “Plava grobnica”.

Dr Aleksandar Nedok, autor knjiga “Povlačenje srpske vojske ka albanskom primorju i njena evakuacija na Krf 1915/1916” i “Srpski vojni sanitet u Prvom svetskom ratu” je sledećim rečima opisao dešavanja početkom 1916. godine:

Prema pouzdanim svedocima zbivanja, prve 3 nedelje, umiranje na ostrvu Vido je bilo toliko veliko, dnevno je umiralo i po 200 i više vojnika, mahom mladi regruti i trećepozivci, a službu su vršili samo Francuzi, pa o vođenju evidencije nije moglo biti reči. Tek od 22. januara kada je na ostrvo stigla ojačana Moravska stalna bolnica, pristupljeno je postepenom poboljšanju stanja i smanjenju smrtnosti. Niko ne zna koliko ih je umrlo i spušteno u “Plavu grobnicu”, ceni se 4.500-5.000. Jedino za regrute, upoređivanjem brojki sa mesta iskrcavanja (5.140) sa onima koliko ih je preostalo i poslato na oporavak u Bizertu (3.958), utvrdio sam da je od regruta umrlo 1.182 i većina spuštena u more. Ukupan broj umrlih na Krfu je između 9.500 i 10.000, cela jedna divizija junaka.

Gospodina Dr Aleksandra Nedoka imao sam prilike da upoznam pre par godina. Pričali smo o istoriji i knjigama. Divan čovek.

U današnje vreme mnogi ne znaju, ili površno znaju, šta se početkom 1916. godine događalo na ostrvima Krf i Vido. Da li smo zaboravili ili jednostavno o tome nismo dovoljno podučavani. Ja se lično ne sećam školskih predavanja o srpskoj vojci na Krfu, sve što sam kao osnovac saznao bilo je rezultat mojih ličnih interesovanja i traganja. Jednom je neko rekao: “Ono što se nije znalo, čemu đaci nisu u školi i kod kuće podučavani, ne može biti ni zaboravljeno”. Pre tri godine, u januaru 2016. godine se navršilo 100 godina od iskrcavanja na Krf, stogodišnjica koja po meni nije adekvatno obeležena. Moja poseta ostrvu Krf , ostrvu Vido i “Plavoj grobnici” bila je neka vrsta mog ličnog hodočašća i hadžiluka.

Brodićem na kome je svirala pesma “Tamo daleko” vratili smo se u grad Krf, napravili pauzu za kafu i osveženje, a zatim se zaputili ka Srpskoj kući. Ostrvo Krf je na mene ostavilo impresivan utisak i još dok sam boravio tamo osećao sam želju da ga ponovo pohodim. Nažalost, boravak od sedam dana je suviše kratak, i danas imam osećaj da na ovim svetim mestima srpske istorije nisam proveo dovoljno vremena koliko sam želeo. Prevezli smo se brodom od Krfa do Igumenice, zatim preko Soluna i Solunskog fronta putem za Srbiju, nas dvoje, tri pisma i jedna knjiga.

Pogled na Plavu grobnicu i spomen ploču sa stihovima Milutina Bojića. Fotomagacin.com

Vido je ostrvo iz grupe grčkih jonskih ostrva. To je malo ostrvo, prečnika manjeg od kilometra. Pre Prvog svetskog rata ostrvo je korišćeno u opsadi Krfa (1798–99), kada su ga rusko-osmanski saveznici 28. februara 1799. zarobili od Francuza. Zovu ga Ptychia, Vido ili Vidos. Ime Vidos su mu početkom XIX veka dali francuski okupatori. U stara vremena ostrvo se nazivalo Ptychia, a neko vreme se nazivalo i Hera. Vido je nekada pripadalo venecijanskom grofu koji ga je koristio kao lovni rezervat. Od 1993. godine proglašeno je zaštićenim prirodni rezervatom.

Ostrvo Vido. Pogled sa broda.
Dopada Vam se tekst? Podelite ga sa drugima:

2 Comments

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *