Istorija

Teodora vizantijska carica

Teodora, vizantijska carica. Izvod iz knjige: Vizantiske slike, autor Šarl Dil . Prvi put objavljena na srpskom jeziku u Beogradu 1927. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Teodora (oko 497 – 548) bila je supruga istočnorimskog (vizantijskog) cara Justinijana I i njegova najbliža savetnica i saradnica preko dvadeset godina. Ipak, zahvaljujući Prokopijevoj „Tajnoj istoriji“ Teodora je prevashodno ostala upamćena kao kurtizana koja se uznela do carskog trona. Ilustracija u zaglavlju prikazuje Caricu Teodoru sa njenom svitom, predstavljene na mozaiku u crkvi San Vitale u Raveni (547. g.). Sledi izvod o carici Teodori iz dela “Vizantiske slike”.

Sudbina Teodore, carice vizantiske, koja se iz kulisa Hipodroma popela na presto Cezara, imala je od vajkada preimućstvo da izaziva radoznalost i da draži maštu. Za njenog života, njena izvanredna sreća toliko je začudila savremenike, da su carigradski besposličari, da bi je objasnili, pronalazili najneverovatnije priče, svu onu masu spletaka koje je Prokopije, u svojoj Tajnoj Istoriji, brižljivo pokupio za potomstvo. Posle njene smrti, legenda je se dočepala još više; narodi Istoka i Zapada, Sirjani, Vizantinci i Sloveni nadmetali su se ko će više da ulepša romantičnim pojedinostima njenu romantičnu sudbinu; i zahvaljujući toj hučnoj slavi, čak u naše doba, jedina među tolikim caricama koje su se izređale na prestolu Vizantije, Teodora ostaje poznata i gotovo popularna.

Da li pri svem tom znači da mi sasvim tačno znamo kakva je bila ta čuvena carica, u kojoj toliki ljudi vide samo jednu slavnu pustolovku? Nisam u to sasvim siguran. Dosad se većina onih koji bi se latili da je naslikaju služili poglavito, i gotovo isključivo, anegdotama koje je izneo Prokopije. Ja sam svakojako vrlo daleko od toga da odreknem svaku vrednost tome dokumentu, i čak rado verujem da bi se mogle, kad bi se on pažljivo proučavao, izdvojiti, potpunije nego što se to do sada činilo, izvesne crte Teodorine psihologije za vreme njene burne mladosti. Ali ipak, treba imati na umu da postoje i drugi podaci, pored Tajne Istorije. Nađeni su, naročito poslednjih godina, i drugi dokumenti koji dopuštaju da se potpunije ocrta figura slavne vladarke. Životi blaženih istočnjaka, koje je oko sredine VI veka ispričao jedan od bliskih caričinih prijatelja, vladika Jovan Efeski, neizdati odlomci velike Sveštene Istorije koju je sastavio isti pisac, bezimena hronika objavljena pod imenom Zaharija iz Mitilene, druga dela, i isto tako savremena, kao biografije patrijarha Severa i Jakova Varadeja, apostola monofizita, izdata su ili prevedena prema siriskim rukopisima, gde su spavala zaboravljena, i dosta čudnovato osvetljuju ulogu koju je Teodora igrala, u veri i u politici. Tu se mogu pridružiti i drugi pisci, ranije poznati ali dosta retko razgledani, kao Jovan Lidus, ili novi odlomci Malale, da i ne govorimo o carskim Novelama, čija je zamorna opširnost, pri svem tom tako puna podataka, odbila mnogu hrabrost, i o samom Prokopiju, koji je, srećom po nas, ostavio i druga dela pored Tajne Istorije. I iz svega toga, ako se čovek potrudi da pažljivo čita, izdvajaju se izvesne činjenice, koje pokazuju ličnosti iz Justinijanovog veka možda u malo drukčijoj svetlosti nego što je ona u kojoj nam se obično predstavljaju.

I

Oko prvih godina VI veka, Teodora, mimičarka, i igračica, ispunjavala je Carigrad svojom hučnom slavom.

Odakle je izišla, ne zna se tačno. Među poznijim hroničarima, jedni vele da se rodila u Kipru, strasnoj i žarkoj zemlji Afrodite; drugi, sa više verovatvosti, daju joj Siriju za otadžbinu. Ma kako bilo, ona je još kao dete došla sa svojima u Vizantiju, i u toj uzrujanoj i pokvarenoj prestonici, ona je rasla i vaspitala se.

Iz koje porodice vodi poreklo, ne zna se mnogo bolje. Legenda, iz neke vrste poštovanja spram carskog dostojanstva do koga se ona uzdigla, stvorila joj je docnije slavan rodoslov, ili bar pristojan, i dala joj za oca jednog uvaženog i dobromislenog senatora. U istini, njeno rođenje izgleda da je bilo mnogo skromnije. Njen otac, ako je verovati Tajnoj Istoriji, bio je jedan siromah čovek po imenu Akacije, koji je po zanimanju bio čuvar medveda u amfiteatru; mati joj je bila ne baš stroga žena, kao što ih se mnogo nalazilo u tom dosta izmešanom svetu cirkuskih kulisa. Iz te mešavine veštaka, rodiše se tri kćeri: druga, buduća carica, dođe na svet verovatno oko 500. godine.

Teodora je rano došla u dodir sa tim narodom koji će ona docnije očaravati kao umetnica, pre nego što bude njim vladala kao carica. Akacije je bio umro, ostavivši u velikoj bedi svoju udovicu i tri kćeri. Da bi zadržala mesto pokojnikovo, jedini prihod porodice, mati nije videla drugoga načina nego da uzme drugog čoveka koji će, nasledivši mesto čuvara medveda, voditi ujedno brigu o porodici i o životinjama. Ali da bi predračun ispao za rukom, bio je potreban pristanak Asterija, glavnog reditelja zelene stranke, a Asterije je bio dobio novaca da bude na strani drugoga kandidata. Da bi pobedila tu zlu volju, Teodorina mati namisli da pridobije narod za svoju stvar, i jednoga dana kad je gomila bila sakupljena u cirkusu ona se pojavi na areni, pustivši ispred sebe svoje tri devojčice, sa vencima na glavi, koje su preklinjući pružale gomili svoje ručice. Zeleni su se samo smejali toj dirljivoj prošnji; na sreću, druga stranka cirkusa, plavi, uvek gotova da napakosti svojim protivnicima, pohita da ispuni molbu koju su ovi odbijali i da dodeli porodici Akacijevoj mesto slično onome što ga je bila izgubila. Nikad Teodora nije mogla da zaboravi uvredljivu ravnodušnost s kojom su zeleni primili njene molbe, i od tog trenutka primećuje se kod deteta ona crta karaktera koja se tako jako ističe kod žene, zlopamćenje i neumoljiva želja za osvetom.

Tako je Teodora rasla, u dosta sumnjivom svetu koji je posećivao kulise Hipodroma, i sasvim prirodno, tu se spremila za svoju buduću sudbinu.. Najstarija njena sestra imala je uspeha u pozorištu. Teodora pođe njenim putem. Rano je počela izlaziti sa svojom velikom sestrom na daske, igrajući pored nje uloge male sobarice; naročito ju je pratila na svetske skupove i poznala, u mešavini predsoblja, mnogo nečistih dodira nepristojne blizine. Zatim se i sama popela na pozornicu; ali ona nije htela, kao tolike druge, da bude sviračica na flauti, pevačica ili igračica; više je volela da predstavlja u živim slikama, gde je mogla bez velova da izlaže svoju lepotu na koju je bila vrlo gorda, i u pantominama, gde su njena živost i komični žar nalazili prilike da se slobodno ispolje.

Ona je zaista bila lepa, dosta mala rastom, ali izvanredno ljupka; i njeno prijatno lice, tamne, malo blede boje, osvetljavale su velike oči, pune izraza, života i vatre. Od te svemoćne draži malo šta ostaje u zvaničnom portretu koji se vidi u Svetom Vitalu u Raveni. Pod teškim carskim plaštom, stas izgleda krući i viši; pod krunom koja sakriva čelo, sitno, nežno lice sa malo smršalim ovalom, pravim i tankim nosem, ima neku svečanu, gotovo setnu ozbiljnost. Samo se jedna crta održala na tom potamnelom liku: to su, pod tamnom prugom obrva koje su sastavljene, lepe crne oči o kojima govori Prokopije, koje još osvetljavaju i izgleda jedu lice.

Ali Teodora je imala i drugo osim svoje lepote. Ona je bila umna, duhovita, zabavna: imala; je komedijaškog žara koji je rado trošila na račun, glumica koje su igrale s njom, šaljiv i smešan duh, kojim je neodoljivo privezivala za sebe i najprevrtljivije svoje obožavaoce. Nije uvek bila dobra, i njena podrugljiva priroda nije uzmicala pred grubom rečju, ako je ona mogla da nasmeje; ali, je takođe umela, kad je htela da se dopadne, da razvije neodoljivu zavodničku moć. Uz to, smela, preduzimljiva,bestidna, ona nije čekala da poklonici sami dođu njoj, nego je, da bi ih izazvala i ohrabrila, upotrebljavala živu i veselu drskost; i kako je, jednom rečju imala malo moralnoga osećanja — uostalom slabo se vidi gde bi ga stekla — a iznad svega redak i neumoran ljubavnički temperament, iz svih tih razloga, ona je brzo uspela i na drugom mestu, ne samo u pozorištu. Na jednom položaju koji ne pretpostavlja po svaku cenu vrlinu, ona je zabavljala, očaravala i sablažnjavala Carigrad. Na pozornici, ona se odvažila na najsmelija izlaganja, najnepristojnije prizore. U varoši, ubrzo postade slavna po ludostima na njenim večerama, drskosti razgovora i množini ljubaznika. Ali naročito, takvim životom, uskoro postade tako ozloglašena, da su se pošteni ljudi, kad bi je sreli na ulici, uklanjali od toga nečistog dodira, i da se sam njen susret smatrao kao rđav predznak. Ona još nije imala dvadeset godina.

U to vreme, nje iznenada nestade. Imala je za ljubaznika jednog Sirjanina po imenu Hecebola, koji je bio dobio mesto kod vlade u Pentapolu u Africi: Teodora se reši da ga prati u njegovu udaljenu provinciju. Na nesreću, roman je malo trajao: grubo, ne zna se zašto, Hecebol otera Teodoru, i bez novaca, nemajući ni što je najpotrebnije, nesrećnica je morala neko vreme, kažu, da vuče svoju bedu po celom Istoku. Onda ode u Aleksandriju; i taj dosta dugi boravak imao je uticaja na njen život. Egipatska prestonica zaista nije bila samo trgovačka varoš, gospodski i bogati grad, lak i pokvaren, izabrana zemlja slavnih bludnica. Od IV veka, ona je takođe bila jedna od prestonica hrišćanstva. Nigde verske borbe nisu bile oštrije, teološke prepirke utančanije i vatrenije, fanatizam više izazivan: nigde, isto tako, sećanje na velike osnivače usamljeničkog života nije proizvelo bogatije cvetanje manastira, mističara i asketa. Neposredna okolina Aleksandrije bila je naseljena manastirima. Libiska pustinja bila je tako puna pustinjaka da je zasluživala da se nazove »pustinja svetitelja«.

U moralnoj bedi u kojoj se nalazila, Teodora nije ostala neosetljiva spram uticaja sredine u koju su je bacili događaji. Ona se približi tim svetim ljudima, patrijarhu Timotiju, Severu Antiohiskom, čije su se propovedi rado obraćale ženama, i može se pitati, bez bojazni da će izgledati neverovatno, da li se, blagodareći njima, bludnica kajući se nije preporodila, makar trenutno, za jedan više hrišćanski i čistiji život. Kad se vratila u Carigrad, bila je pametnija, sazrela, umorna od bludećeg života i ludih pustolovina; ona se trudila, iskreno ili ne, da živi najpovučenijim i najčednijim životom. Jedno predanje priča da je stanovala, ispravna i uzdržana, u jednoj skromnoj kućici, čuvajući sobu i predući vunu, kao matrone starog dobrog rimskog vremena. Tu je srela Justinijana.

Šta je ona radila da zavede i zadrži ovoga čoveka koji nije više bio mlad — imao je blizu četrdeset godina — toga političara koji je imao položaj čije je dostojanstvo trebalo da čuva, budućnost koju on nije smeo izlagati opasnosti? Ne zna se. Prokopije govori o mađijama i ljubavnim napitcima: to bi zaista bilo suviše zaplitati stvarii suviše zaboravljati tu gipku i odrešitu pamet, tu laku ljupkost, tu duhovitu narav, čime je Teodora zadržala toliko obožavalaca, a naročito taj bistri i nepokolebljivi duh, kojim je morala jako delovati na slabu i nerešljivu dušu svoga ljubaznika. U svakom slučaju, carević je bio sasvim osvojen. Ludo zaljubljen, on ništa od zahteva svoje milosnice nije odbijao. Ona je volela novac: on ju je obasuo bogatstvom. Ona je bila lakoma na počasti i poštovanja: on joj je izradio, koristeći se slabošću cara, svoga strica, visoko dostojanstvo patricijke. Ona je bila slavoljubiva, željna da ima. upliva: on pusti da ga ona vodi svojim savetima, i postade poslušni sluga njenih simpatija i mržnji. Uskoro dođe dotle da je po svaku cenu hteo da se njome oženi. Dobri car Justin, malo vodeći računa o plemićskim krugovima, izgleda da se nije ustezao da dâ pristanak svome dragom sinovcu. S druge strane, i otkuda se moglo najmanje očekivati, došle su smetnje Justinijanovim namerama. U njenom grubom zdravom razumu seljanke, caricu Eufimiju vređalo je da vidi kako je jedna Teodora određena da je nasledi; i pored njene ljubavi spram svoga nećaka, pored njene obične gotovosti da mu sve učini po volji, o toj stvari ona ne htede ni da čuje. Na veliku sreću Eufimija umre u zgodan čas, 523. g. Od tada se sve lako udesilo. Zakon je zabranjivao senatorima i velikodostojnicima da uzimaju žene niskoga položaja, krčmarice, glumice, ili bludnice: da bi učinio po volji Justinijanu, Justin ukide taj zakon. On učini još i više. Kad je, u aprilu 527. g. zvanično pridružio svoga sinovca carstvu, Teodora se zajedno sa svojim mužem uzdigla i delila njegov triumf. S njime je, na dan Uskrsa, u Svetoj Sofiji, koja je blještala od svetlosti voštanica, svečano krunisana; zatim, po običaju vizantiskih carica, došla je da primi pozdrave naroda u onaj Hipodrom koji je video njene početke. Njen je san bio ostvaren.

II

Takva je istorija mladosti Teodorine, takvu je bar ispričao Prokopije; i od pre dva veka od prilike, otkad je nađen rukopis Tajne Istorije, ta dosta sablažnjiva priča naišla je na gotovo sveopšte verovanje. Da li to ipak znači da je treba potpuno primiti? Pamflet nije istorija, i čovek ima prava da se pita čega ima istinitog u tim čudnim događajima.

»Tako neverovatne stvari«, izjavio je nekada Gibon, »nikad se ne izmišljaju! Mora dakle da su istinite.« Ovih poslednjih godina, naprotiv, pametni ljudi su više puta odricali veru ovom jedinom svedoku, Prokopiju, i moglo se vrlo ozbiljno govoriti o »legendi o Teodori«. Iako neću da ponovo ulazim u tu prepirku, iako ne odričem vrednost nekima od tih zameraka, ipak bih smatrao za nerazumno hteti načiniti suviše čistom onu koju je Tajna Istorija tako sramno ocrnila. Nezgodno je što je Jovan, vladika efeski, koji se približio Teodori i vrlo je dobro poznao, propustio, iz poštovanja prema silnima ovoga sveta, da nam opširno iznese uvrede kojima su pobožni monasi, ljudi grubo otvoreni, mnogo puta obasipali caricu, kako nam on kaže: sigurno je bar da su među savremenicima i drugi osim Prokopija nalazili u čemu da je pokude, i da su ljudi iz carske okoline, sekretar Prisk, prefekt Jovan Kapadokiski, znali njena slaba mesta kuda su je mogli udarati. Ne znam da li je zaista u mladosti imala sina kojeg joj pridaje Prokopije, i čije joj je rođenje, izgleda, vrlo nezgodno palo: izvesno je, u svakom slučaju, da je imala jednu kćer, i koja neosporno nije bila od Justinijana, ma da uostalom ta uspomena na jednu malo mutnu prošlost nije mnogo smetala carici, ni dosađivala caru, ako je suditi po uspesima koje je na dvoru imao sin te kćeri. Najzad, izvesne crte Teodorine psihologije, briga koju je vodila o sirotim devojkama, koje je u njenoj prestonici više upropašćavala nužda nego porok, mere koje je preduzimala da spase ove nesrećnice i da ih oslobodi, kako veli jedan tadašnji pisac, »jarma njihovôga sramnog ropstva«, malo prezriva surovost koju je uvek pokazivala spram ljudi, dosta se dobro slažu sa onim što se priča o njenoj mladosti. A ako se primi sve ovo, što je neosporno, zar se ne treba rešiti da se ne odbaci ukupno sve ono što nam je Tajna Istorija ispričala?

Ali da li zato treba verovati da su Teodorine pustolovine tako sablažnjivo odjekivale kao što im pripisuje Prokopije, da je ona zaista bila, kako nam je on pokazuje, veličanstvena bludnica, pravi anđeo zla, koji je, đavoljom voljom, šetao po zemlji svoju bestidnost? Ne treba gubiti iz vida da Prokopije rado pridaje ljudima koje izvodi na pozornicu neku, gotovo epsku, veličinu izopačenosti, i mada je svakako teško hteti odrediti dokle je Teodora mogla pasti, ja bih, sa svoje strane, rado bio sklon da u njoj vidim — makar ona time bila smanjena — junakinju jedne mnogo običnije istorije: jedna igračicu koja se, pošto se vladala kao što se od vajkada vladala većina njenih druga, zamorila jednog dana od te ljubavi bez sutrašnjice, i pošto je našla ozbiljnog čoveka koji joj je osigurao trajno udomljenje, počela je živeti urednim životom u braku i pobožnosti; pustolovka, ako se hoće, ali pametna, smotrena, dosta vešta da održi spoljašnji izgled, i koju je mogao uzeti čak jedan budući car, bez vidne sablasti. Ta se Teodora, znam, kod Ludvika Halevi, zove Virginija Kardinal. Ali to i nije baš ona koja nas se najviše tiče. Ima jedna druga, koja je manje poznata, a koja je sasvim drukčije interesantna i zanimljiva: jedna velika carica, koja je pored Justinijana držala jedno važno mesto, i koja je često u vladi igrala odlučujuću ulogu, jedna žena višega duha, retkoga uma, energične volje, jedno despotsko i ponosito stvorenje, preka i strasna, složena i često u stanju da zbuni, ali uvek beskrajno privlačna.

III

U Svetom Vitalu u Raveni, u usamljenoj apsidi gde blistaju zlatni mozajici, Teodora nam se pojavljuje u svem bljesku svoga veličanstva. Odelo u koje je obučena izvanredno je sjajno. Uvijena u dugi plašt od ljubičastog purpura, u dnu koga se širok zlatan vez razvija u sjajnim vijugama, ona nosi na glavi, okruženoj nimbusom, visoku krunu od zlata i dijamanata; u njenoj kosi je upleten biser i drago kamenje, a na ramenima joj kićanke od dragog kamenja padaju kao blistavi vodopadi. Kakva se pokazuje na toj zvaničnoj slici očima potomstva, takva je htela za života da se pokaže svojim savremenicima. Retko se skorojević brže navikao na zahteve svoga novog veličanstva; retko je vladarka od rođenja više volela i uživala mnogostruke radosti, zadovoljstva, raskoši i sitna zadovoljenja ponosa, koja može dati najviša vlast. Potpuno žena, uvek gospodski obučena i željna da se dopadne, ona ja zahtevala velelepne odaje, sjajno odelo; divan nakit, sto za kojim se uvek služi sa izvrsnim i odabranim ukusom. Ona je stalno i pažljivo vodila brigu o svojoj lepoti. Da bi imala odmorno lice, produžavala je svoje spavanje beskrajnim ležanjem posle ručka; da oi održala svežinu kože, svaki čas se kupala; a posle kupanja sledovali su dugi časovi odmora. Ona je dobro osećala da su njene čari najsigurnije jemstvo za njen uticaj.

Još je više polagala na spoljni sjaj svoga dostojanstva. Njoj je trebao dvor, pratilice, straže, svita; kao pravi skorojević, ona je obožavala i namnožavala oko sebe zapletenost ceremonijala. Ko bi hteo da joj se dopadne, morao joj je revnosno ukazivati poštovanje, padati pred njom u prašinu, svaki dan, u časove primanja, dugo čekati po njenim predsobljima. Od njenoga bivšeg života u pozorištu, ona je bila zadržala naklonost ka dekoracijama i razumevanje u njima; ali je naročito polagala, ohola kao što je bila, na to da istakne svoj položaj i da održi odstojanje, srećna u sebi može biti kad vidi kako se pred njenim purpurnim cipelama ponizno previjaju tolika velika gospoda, koja su se nekad s njom slobodnije ponašala.

Da li će to reći da ta sklonost ka paradama, to očevidno staranje o etiketi i dostojanstvu sami po sebi isključuju pustolovine koje Sardu pridaje Teodori? Bilo bi malo naivno verovati u to, a s druge strane izvesno je da su se u ginekeju carske palate mogle desiti mnoge stvari o kojima Justinijan nije nikada posumnjao; dokaz je istorija patrijarha Antima koju sam već ispričao. Zato neću da se pravim smešan i da suviše bračim vrlinu Teodorinu posle njene udaje. Osim toga što je, po jednoj poznatoj izreci, uvek dosta nezgodno biti siguran u te stvari, ja ne polažem više no što treba, kao što se može misliti, na to da je Avgusta bila besprekorna. Ja rado verujem da se ona u mladosti vrlo slobodno provodila; i da je produžila i docnije, ja ne bih osetio nikakve potrebe da se sablažnjavam, i najposle, Justinijan je jedini koji bi imao neko pravo da se žali. Ali činjenice su činjenice; i treba ih uzimati onakve kakve su.

A činjenica je da nijedan od pisaca koji su bili njeni savremenici, isto tako nijedan istoričar potonjih vekova — a ima ih ipak među njima koji su Teodori surovo prebacivali njenu gramivost, njeno zapovedničko i oštro ponašanje, preteran uticaj koji je vršila na Justinijana, sablazan koju je izazivala svojim krivovernim mišljenjem — nije ništa rekao što bi dopustilo da se posumnja, posle njene udaje, u ispravnost njenog privatnog života. I sam Prokopije, koji ju je toliko klevetao, koji je tako izdašno iznosio pustolovine njene mladosti, koji je ispričao sa raskošnim pojedinostima, kao što se zna, izdaje, svirepstva, gadosti njenih zrelih godina, ne pridaje, posle njene udaje, — samo kad se hoće pažljivo da čita, i u tekstu, — ni najmanje volje za ljubavne pustolovine toj ženi tako duboko pokvarenoj. Dopustiće se, mislim, bez teškoće, da, kad bi carica dala i najmanjeg povoda, pisac ne bi propustio da na dugačko ne ispriča njene preljube. On nije ništa rekao: znači da zaista nije imalo ništa da se kaže.

Ja odatle neću da izvlačim nikakve zaključke u korist moralnih osobina Teodorinih. Pored toga što nije više bila sasvim mlada kad je sela na presto, — imala je oko trideset godina: a u tim godinama jedna istočnjačka žena je sasvim blizu starosti, — ona je bila i suviše ponosita, i suviše slavoljubiva, da bi ljubavnim intrigama izlagala opasnosti položaj do koga je umela doći. Najviša vlast vredela je toliko da radi njenog održanja sačuva neke obzire, i dostojanstvo njenoga života čini možda isto toliko časti njenom praktičnom razumu koliko njenom moralu. Ali naročito, ta žena višega duha, ta slavoljubiva vladarka jako phlepna na vlast, imala je u glavi druge brige, a ne da ide za običnim sitnim ljubavima. Ona je imala nekoliko uzvišenih osobina koje opravdavaju traženje najviše vlasti, jednu ponositu energiju, mušku čvrstinu, staloženu hrabrost, koja se pokazala na visini najtežih prilika. Time je ona, za dvadeset i jednu godinu, koliko je vladala pored Justinijana, vršila dubok uticaj — i opravdan — na muža koji ju je obožavao.

IV

Ima jedna stvar koju ne treba zaboraviti kad. je reč o Teodori, a to je uloga koju je ona igrala onoga tragičnog dana, 18. januara 532. g., dok se žagor pobedničkih gomila čuo pred vratima carske palate, dok je Justinijan, zaluđen, izgubivši glavu, video spas jedino u begstvu. Teodora je prisustvovala savetu; u opštoj klonulosti duhova, ona je jedina sačuvala hrabrost i spokojstvo. Još ništa nije bila kazala: odjednom, usred tišine, ona ustade i negodujući zbog opšte strašljivosti, ona potseti na dužnost toga cara i te ministre, koji su se bili predali sudbini: »I kad ne bi ostalo, izjavi ona, drugoga spasa do begstva, ja ne bih htela da bežim. Oni koji su nosili krunu ne treba nikad da prežive njen gubitak. Nikada ja neću videti dan kad će narod prestati da me pozdravlja imenom carice. Ako ti hoćeš da bežiš, Cezare, dobro: imaš novaca, lađe su spremne, more je otvoreno; što se mene tiče, ja ostajem. Ja volim onu staru izreku, da je purpur lep pokrov«. Toga dana, kad je po rečima jednog savremenika, »i sama carevina izgledala pred padom«, Teodora je spasla Justinijanov presto, i u toj očajnoj borbi gde je bio izložen njen presto i njen život, ona se zaista slavoljubljem uzdigla do herojstva.

U tom odlučnom času, Teodora se pokazala državnik svojom hladnokrvnošću, svojom energijom; i time je, kao što su duhovito kazali, zaista zaslužila u carskom savetu mesto koje je dotle dugovala možda samo carevoj slabosti. Ona ga je od tada zadržala, i Justinijan joj ga nikad nije sporio. Strasno zanesen, i do poslednjih dana, ženom koju je mladu obožavao, neodoljivo potčinjen tim višim umom, tom odličnom i jakom voljom, on joj ništa nije odricao, ni počasti, ni najvišu vlast.

Na zidovima crkava iz toga vremena, iznad vrata tvrđava, čita se još i danas, pored carevog, ime Teodorino; u Svetom Vitalu, u Raveni, njena slika stoji naporedo sa slikom njenog carskog supruga, a isto tako u mozajicima koji su ukrašavali odaje Svete Palate, volja Justinijanova pridružila je Teodoru vojničkim pobedama pored najsjajnijih veličina njegove vladavine. Kao i Justinijanu, narodna zahvalnost joj je podigla statue; kao i Justinijanu, činovnici su se kleli na vernost onoj koja je celoga života bila ravna caru. U najozbiljnijim poslovima, Justinijan je voleo da traži saveta od »prečasne supruge koju mu je Bog darovao«, od one koju je voleo da zove »svojom najdražom lepotom«, i savremenici složno vele da je ona bez ustručavanja lskorišćavala bezgranični uticaj, koji je imala na vladaoca, i da je imala vlasti toliko koliko i on, a može biti i više.

Za dvadeset i jednu godinu, koliko je vladala, ona je svuda metala svoju ruku, u administraciju, koju je napunila svojim štićenicima, u politiku, u Crkvu, uređujući sve po svojoj volji nameštajući i zbacujući po svojoj ćudi pape i patrijarhe, ministre i generale, isto toliko energična da podigne svoje ljubimce koliko da ubije poverenje i moć svojih protivnika, ne bojeći se čak, kad je smatrala za potrebno, da se otvoreno usprotivi volji carevoj i da svoje zapovesti stavi na mesto Justinijanovih. Ona je, u svima velikim poslovima, bila vredna saradnica svoga muža, a ako je njen uticaj katkad bio štetan, ako su njena gramzivost, njena žestina, njen ponos, još više potstičući carevu gramzivost i ponos, dovodile do mera koje su za žalenje, treba takođe priznati da je ona često imala tačan pogled na državne interese, i da bi politika o kojoj je ona sanjala, da joj je vreme dopustilo da potpuno ostvari svoje delo, možda izmenila, stvorivši vizantisku carevinu čvršćom i jačom, i tok istorije.

Dok se Justinijan, zanesen uspomenama o rimskoj veličini, oduševljavao zamislima čas veličanstvenim čas maglovitim, dok je sanjao da obnovi, carstvo Cezara i da u njemu utvrdi, sjedinivši se s Rimom, vladu pravoslavlja, Teodora, lukavija i oštroumnija, okretala je oči Istoku. Ona je od uvek imala simpatija spram tih kaluđera iz Sirije i Egipta, Zorasa, Jakova Varadeja i drugih, koje je ona primala u dvor, i koje je molila za molitve i pored njihovih dronjaka i surovosti njihove grube otvorenosti. Kao svaka dobra Vizantinka, ona je bila iskreno pobožna. Ali i osim toga, ona je bila i suviše oštroumna, imala je i suviše političkih sposobnosti, a da ne bi razumela kakva je, u jednoj hrišćanskoj državi, važnost verskih pitanja, koliko se izlaže opasnosti kad se ne vodi računa o njima. I ona je osećala da te bogate i napredne pokrajine Azije, Sirije i Egipta, zaista; čine živu snagu monarhije; ali je osećala opasnost koju je za carevinu stvarao verski rascep, kojim su u tim oblastima istočnjačke narodnosti odmah ispoljavale separatističke težnje; ona je osećala potrebu da se zgodnim ustupcima i širokom trpeljivošću umire preteća nezadovoljstva, i kad se trudila da tim pravcem uputi carsku politiku, može se, a da ne izgleda čudno, tvrditi da je ona videla tačnije nego njen carski drug i jasnije predosećala budućnost.

Dok se Justinijan, teolog u duši, zanimao verskim pitanjima iz naklonosti ka prepirkama, iz jalovog zadovoljstva da dogmatiše, Teodora je bila iz porodice velikih careva Vizantije koji su, pod prolaznim i promenljivim oblikom teoloških svađa, uvek umeli da vide stalan osnov političkih problema. I zato je, u ime državnih interesa, ona odlučno išla svojim putem, otvoreno štiteći jeretike, smelo prkoseći papstvu, povlačeći za sobom nerešljivog i uzrujanog Justinijana, jurnuvši smelo u borbu, a ne hoteći nikad da prizna da je pobeđena. Njenoj zaštiti jeretički Egipat dugovao je duge godine trpeljivosti; njenoj zaštiti jeretička Sirija dugovala je za obnovu svoje gonjene nacionalne crkve; njenoj su zaštiti odmetnici dugovali, prvo što su opet došli u milost i mogli slobodno da nastave svoju propagandu, docnije, što su mogli da prkose isključenju iz crkve od strane sabora, i strogosti svetovnih vlasti; i najzad, njenoj pomoći i hrabrenju od njene strane monofizitske misije su dugovale za svoj uspeh u Arabiji, Nubiji i Abisiniji. Do poslednjega dana, ona se borila za svoja verovanja, uporno, kao državnik, i strasno kao prava žena, savitljiva i surova prema prilikama, dovoljno smela da dade zatvoriti i zbaciti jednoga papu, dovoljno vešta da sebi može polaskati kako je u stanju da drugoga potčini svojoj volji, dovoljno hrabra da zaštiti svoje gonjene prijatelje i da im nabavi sredstva da reformišu svoju crkvu, dovoljno umešna da često nametne, ma po koju cenu, svoju politiku caru.

Crkva nije oprostila Teodori ni surovo zbacivanje pape Silvera, ni upornu vernost monofizitstvu, ni samovoljno nasilje s kojim je zadovoljavala svoju mržnju prema crkvenim ličnostima, i u kome je naročito Vigil imao žalosno iskustvo. S veka na vek, crkveni istoričari su njeno ime obasipali kletvama i uvredama. Teodora zaslužuje da se sudi s manje strasti a s više pravde. Bez sumnje, ona je, da bi ostvarila svoje namere, ulagala suviše strasne žestine, suviše preke surovosti, suviše tvrdoglave zlobe, čak suviše hladne svireposti; ali ona je tu unosila i neke uzvišene osobine, vrlo živo osećanje vladinih potreba, jasan pogled na moguće stvarnosti, i politika o kojoj je ona sanjala čini čast pravilnom shvatanju njenoga duha i pokazuje se, na kraju krajeva, sasvim dostojna jednoga cara.

V

Ali, — i to je ono po čemu je ova pojava zanimljiva, — pod tim osobinama čoveka državnika, — Teodora je ostala žena. Ona je to bila po svojim sklonostima ka raskoši i gospotstvu, ona je to bila još mnogo više po oštrini svojih strasti i žestini svoje mržnje. Kad je njena korist bila u pitanju, ona nije poznavala ni premišljanja ni ustručavanja. Bez milosti, ona je uklonila sa svoga puta sve one čiji je uticaj mogao da se meri s njenim; bez sažaljenja, ona je slomila sve one čije je slavoljublje sanjalo da pokoleba njenu vlast ili da sruši njen upliv. Da bi osvetila uvrede, da bi sačuvala moć, sva su joj sredstva bila dobra, sila i izdajstvo, laž i podmićivanje, spletka i nasilje. A ako bi kadgod osetila da Justinijanova nerešljiva duša izmiče njenome uticaju, ako bi pred okolnostima, ili pred jačim uticajima, izgledalo da ona trenutno popušta, uvek bi njen smeli i oštri duh umeo da zadrži za budućnost sjajnu naplatu: slavoljubiva i prepredena, ona je uvek i u svemu htela da ima poslednju reč; uspela je.

Carigradski besposličari pričali su na njen račun jezovite priče, o tajnim pogubljenjima, o podzemnim tamnicama, o tihim i strašnim apsanama gde je Teodora davala zatvarati i mučiti svoje žrtve; treba se čuvati da se ove anegdote ne uzmu suviše bukvalno. — Nekoliko najslavnijih žrtava caričinih živelo je u stvari vrlo dobro, i, pored prolazne nemilosti, dosta su dobro napredovali u službi; a istina je, s druge strane, da su njeni najopasniji protivnici platili ne smrću, nego prosto izgnanstvom, što su se usudili da joj se protive.

Ali, iako se spisak njenih svireposti ne uveliča preko mere, ipak ne treba Teodoru hteti učiniti suviše milostivom ni suviše dobrom. Kad je mrzela, ona je bila žena koja ne ustupa ni pred čim, ni pred sablazni kakve nepravedne nemilosti, ni čak može biti pred larmom koju će izazvati neko ubistvo. Slučaj sa Germanom, nećakom carevim, sa sekretarom Priskom, sa Fotijem, zetom Velizarevim, dovoljni su da pokažu jačinu njene mržnje. Pad prefekta Jovana Kapadokiskog, strašnog i drskog ministra koji je za trenutak poljuljao njen uticaj i uplašio je za njenu svemoć, još bolje svedoči o neustručljivoj energiji njene slavoljubive duše i o neverovatnom dovijanju njenog verolomnog duha. Isto tako, i sličnom mešavinom umešnosti i žestine, ona je dala velikom vojskovođi Velizaru da oseti posledice svojih retkih prohteva za nezavisnošću, a uticajem koji je imala na Antoninu, ženu patricijevu, umela je od njega načiniti svoga vrlo poniznog i vrlo poslušnog slugu. I ovde se moramo diviti caričinoj neobičnoj oštroumnosti da zaplete kakvu spletku, kao i njenoj ravnodušnosti u izboru sredstava i oruđa koja su služila njenim namerama. Antonina, posle burne mladosti, mnogo je varala muža koji ju je obožavao; ali ona je bila pametna, drska, spletkašica u najvećoj meri, sposobna, kaže Prokopije, koji ju je dobro poznavao, da, izvede čak i nemoguće. Teodora je brzo razumela da ako ide na ruku ljubavima ove žene, ona će od nje načiniti najodaniju službenicu svoje politike i najbolje jemstvo za vernost Velizarevu. Između njih se zaključi savez. Antonina je svoju veštinu stavila u službu vasilise i, u zbacivanju pape Silvera kao i u nemilosti Jovana Kapadokiskog, ona je imala mnogo udela i pokazala svu svoju umešnost; u zamenu za to, Teodora je pokrivala sve njene bezočnosti, sve njene ispade, i, u više mahova, ona je prinudila slaboga Velizara da se pomiri sa ženom i da joj oprosti. I pošto je time vrlo vešto zavladala svojom ljubimicom, carica je preko nje držala i vojskovođu.

Po milosti koju je ukazivala Antonini, hoće li se zaključiti, kao što tvrdi Tajna Istorija, da je vladarka pokazivala široku trpeljivost spram slabosti žena, i da je uslužno pokrivala mnoge pogreške svojim carskim plaštom? Činjenice pre daju suprotan utisak. Moguće je bez sumnje da se Teodora, po svojoj zapovedničkoj ćudi i po navici da sve potčini ciljevima svoje politike, katkada malo nepristojno mešala u poslove porodica i kuća koji je se nimalo nisu ticali, i da je sklapala brakove sa istim despotizmom koji je unosila u upravljanje Državom. Ali u zakonima o razvodu i preljubi, za koje je ona dala podstreka, kao i u svojim delima, ona se stalno brinula da učvrsti ustanovu braka, »te najsvetije stvari«, kako kaže jedan zakon iz toga doba, i da prinudi svet da poštuje te zakonite i svete veze. Što je istina, to je da je ona bila, prema rečima jednoga istoričara »od prirode naklonjena da pomaže žene u nevolji«, i da se to staranje ispoljava u merama koje je preduzimala u korist zlostavljanih ili rđavo udatih žena, kao i merama koje je savetovala da se preduzmu u pogledu glumica i propalih žena. Ona je poznavala, pošto je prošla kroz njih, najniže slojeve prestonice, i znala je koliko je u njima bede i srama; vrlo rano upotrebila je svoj uticaj da zaleči to zlo. Ona je uzela stav čestite žene, stroge čuvarke javnog morala, i stavila je sebi u zadatak da očisti i popravi prestonicu.

Treba li verovati da je u tome Teodoru rukovodilo i kakvo sećanje iz njenog ličnog iskustva, i kakvo žaljenje iz prošlosti? Stvar je verovatna, da ne kažemo izvesna, i ne može škoditi predstavi koju ćemo sebi stvoriti o Teodori. Ima neke čudne uzvišenosti u ovim rečima jednog carskog ukaza koji je bez sumnje sastavljen po njenom savetu: »Mi smo ustanovili sudove da kažnjavamo razbojnike i lopove novca: zar ne treba, sa mnogo više razloga, da gonimo razbojnike koji nasrću na čast i kradljivce nevinosti?«

Bilo bi, svakako, detinjasto hteti prikriti mane i poroke Teodorine. Ona je volela novac, volela je vlast; osigurala je budućnost svojima sa možda preteranom brigom o porodičnim osećanjima, i, da bi očuvala presto na koji se uzdigla, ona je bez ustručavanja bila verolomna, razdražljiva, svirepa, neumoljiva u svojim pizmama, ledena spram svih onih koji su privukli njenu mržnju. To je bila vrlo slavoljubiva žena, koja je svojim spletkama duboko uskolebala dvor i monarhiju. Ali ona je imala i svojih dobrih osobina. Njeni prijatelji su je nazivali »verna carica«; to je ime zasluživala. Ona je imala i drugih uzvišenijih vrlina: mušku čvrstinu, ponositu energiju, bistar i moćan um čoveka državnika. Njen uticaj nije bio uvek dobar; ali ona je jednim dubokim otpečatkom obeležila Justinijanovu vladu. Po njenoj smrti počinje opadanje, kojim se žalosno završila jedna dugo slavna vladavina.

Kad je, 29. juna 548. g. Teodora umrla od raka, posle dosta dugog bolovanja, Justinijan je gorko oplakivao gubitak koji je s pravom smatrao za nenaknadiv. Živu ju je obožavao; na mrtvu je pobožno čuvao uspomenu. Hteo je, u njen spomen, da zadrži u službi sve one koji su bili u njenoj blizini, i mnogo godina docnije, kad bi hteo da da kakvo svečano obećanje, imao je običaj da se kune Teodorinom imenom, i oni koji su želeli da mu ugode, rado su ga potsećali na »vrlu, lepu i mudru caricu« koja je, pošto je na ovome svetu bila njegova verna saradnica, sad molila Boga za svoga muža.

Treba priznati da ima nešto preteranosti u ovoj apoteozi. Igračica Teodora nije baš imala vrlina koje vode u raj; carica Teodora, i pored svoje pobožnosti, imala je mana i poroka koji se ne slažu sa svetiteljskim oreolom. Ali ove crte je vredelo zabeležiti: toliko one, kod ove slavoljubive vladarke, koja je u tolikoj meri bila žena, pokazuju čak do iza smrti nesravnjenu moć draži i privlačnosti.

Dopada Vam se tekst? Podelite ga sa drugima: