Književnost

Španski zid Radeta Drainca ili Kelner još jednu čašu!

Čitajući knjigu “Španski zid i naša ljubav” našeg predratnog pisca Radojka Jovanovića, samoprozvanog Rade Drainac, iskreno sam uživao. Radojko je rođen 1899. godine u Trbunju, Rade je umro u Beogradu 1943. Prolazeći proždrljivo kroz stranice knjige Drainac je više puta uspeo da mi izmami osmeh ili da me vrati na početak pasusa da ponovo pročitam deo koji mi se dopao. Nisam imao vremena da je pročitam do kraja jer je neko kupio knjigu, tako da sam morao da je spakujem i pošaljem budućem vlasniku koji će u njoj uživati kao ja, ako ne i više. Eto, to je jedna od loših strana rada u knjižari. Ja ću sačekati sledeći primerak kako bih imao priliku da je završim. Delo “Španski zid” prvi put je objavljeno 1930. godine u izdanju našeg velikog knjižara i izdavača Gece Kona. Kelner još jednu čašu! je rečenica koju sam ugledao kada sam prvi put otvorio knjigu, po sredini, kakav mi je običaj. Mada, slobodno sam ovaj tekst mogao nasloviti i kao: Španski zid Radeta Drainca ili Molim vas vratite mi knjigu! Izabrao sam aktuelni, jer osim što se radi o citatu iz ove knjige, ova rečenica takođe odlično oslikava boemski život ovog pesnika krvave istine i čovekovog prava, kome je kafana bila druga kuća. U nastavku ću navesti citate iz Španskog zida koje smatram značajnim ili lepim. Nadam se da ću bar približno uspeti da vam dočaram živopisnost ove retke knjige.

Nalazio je da pesnici preteruju i da su velike budale što u svakoj ženi vide anđela, a u svakoj čorbi udavljene muve.

Zvali su je “Nono”, međutim imala je vrlo prozaično ime. To nije smetalo da primi blagotvorne inekcije literature i kulture, koja u ovoj ženi nađe divno polje za svoje bujanje… Nije nikoga volela i nije ni slutila da neko čezne za njom: možda bi se probudila u zanosnom cvetanju kao šume koje za jednu noć razlistaju od južnih vetrova.

Zaljubljenost ili ljubav samo su sinonimi od reči požuda. Prohtev duše je podređen fiziološkom procesu, kome su romantici dali nakaradno značenje.

Kad devojke izgube nevinost stupaju u sasvim novu sezonu života. To je jedna bolna etapa ka seksualnom zrenju. Preko tog mosta nastaje proleće isto tako čarobno kao jezero puno belih cvetova, oprljenih od večernjeg rumenila. Nastaje jedan sasvim novi život, gde je svako davanje uzvišena stvar prirode, a svako primanje najslađa kap vina.

Život je beskrajan i u njemu se rađaju srebrna jutra i umiru najlepše ezoterične večeri…

Živimo u veku bez srca i najodvratnije trgovine. Danas se najviše ljubavi ima da se Sloveni bore protivu Slovenstva, da se kupuje kokain i da se muškarci prodaju kao kokote.

Sve žene koje se žude izgledaju kao remek dela prirode.

Sve žene vole dok je muškarac jači od njih, mada je svaka žena sposobna i najjačeg čoveka da iscrpi…

Priznaj, gde se na svetu ovako volela monarhija, a da li je igde više vođa i kraljeva ubijeno? Kako ti se sviđa ovaj paradoks? A posle nije li Slovenski jug izabrana zemlja za evropski cinizam.

Redak je broj ljudi koji nemaju cilja u životu. Ako ih ima, to su ograničene prirode, ili deca rođena od rahitičnih očeva, sa veneričnim bakcilima u očima i nozdrvama.

Dobar brak je što i lutrija. Ali uvek gora polovina pripada boljemu. To je onaj prirodni paradoks od pamtiveka: jer na taj način se i stvaraju kreteni.

Život pretstavlja jednu banalnu reku koja ima izvor i uvir. Simpatično je samo to, što se ta životna reka često razliva preko obala te tako đubri tuđe njive, ili pustoši zasejane vrtove. Nesrećne su sve one vode koje izvan useka ne izlaze…

U današnje doba niko iskreno ne sudeluje u našim radostima ili tuzi. Računski se ide na pratnju, da se udovici još na groblju ponudi ruka, tim pre ako je bogata. Na svadbe se odlazi više zbog besplatnih pića i zakuski… Nakon svadbe u jednom uglu neko je povraćao u pljuvaonicu, valjda od silnog oduševljenja.

U čovečanstvu jedni žive, drugi umiru. Jedni jedu i piju, drugi se muče i gladuju. Jedni su nasrtljivi, pohotljivi i otimaju lukavo kao lisice; drugi koračaju kroz život kao isposnici i ako takvom bolesniku opalite šamar, pružiće vam i drugi obraz… Prvi su ljudi, drugi su senke. Senka-čovek i ne treba bolje da prođe. Danas ako se ne može lepim, otima se. Zar otimanje nije vrsta socijalne borbe. Otimajte što više možete jer ćete oteti od ljudi koji i onako ne bi umeli da sačuvaju. Otimajte sve dok se ne nađe majstor i nad vama. Onda počnite iznova, tako će vam život biti zanimljiv.

Žena vas na oči neće prevariti, jer ne sme, a na delu ne tražite je; tako ćete biti srećni i kao namagarčeni.

Teško je u braku da nas žene vole kad su večito prisutne svim našim vrlinama i manama. Trenutna ljubav ostavlja neizbrisiv trag jer je savršena.

Dopada Vam se tekst? Podelite ga sa drugima: