Istorija

Bolesno društvo ili jedno nerazvijeno nacionalno osećanje

A istina je stara, da je zlo veliko, kad obućar mesi hleb, a hlebar šije obuću. Ne boluju ljudi samo, nego i države.  Da li je u kojoj državi društvo bolesno, može se poznati po mnogim znacima.

Kada na jednu državu naiđe bolest, onda se najčešće menjaju ljudi na upravi, a pogreške ne, nego iste pogreške prelaze u nasleđe s jednog na drugoga. Bezbrižno i lakoumno svako se tu prihvata i onoga posla, koji dotle ni video nije, a kamo li da ga je učio, samo ako je s tim mestom skopčana dobra plata i položaj.

Ništa to neobično nije, sa sokaka onako nespreman i neupućen da zauzme kogod mesto u službi visoko, za koje valja imati i mnogo iskustva i mnogogodišnje rutine. I bez znanja i bez razumevanja lako se primaju mesta sa teškom odgovornošću, jer niti ko za što odgovara, niti se plaši, da će odgovarati. Samovolji i bezakonju granice onda nema. Ako se zakon ne može preskočiti, a ono se onda mimo njega prolazi ili ispod njega provlači. Zakonodavne vlasti ima, ali izvršne nema. Zato se promene zakona u društvu i ne osećaju, jer slabo i vlasti da za koji zakon znaju.

Da bi se što više njih prijatelja i srodnika zadovoljilo, stvaraju se bezbrojna i nepotrebna mesta u državnoj službi i opštinskoj.

Na poslu ima tri puta više radnika, nego što treba, koji jedan drugog zamenjuju, da se od silnih zamenika ne zna, ko je zamenjenik, niti se zna, na koga pada rad i ko je za šta nadležan. Zato se ništa ne radi. I za to niko nikome ne odgovara. Koji valja da ide na sud, predsedava sudu….

… I tako koja država boluje, tu se živi kao da će se sutra umreti, tj. nemilice se rasipa. Ako se ne govori, a ono se misli i vlada po onoj istočnjačkoj “država je kao more; ko iz njega ne zahvaća, budala je”. Što su planine od kamenja, da su od suhoga zlata, morale bi izdati pri takvome grabežu.

U tome caruje ravnodušnost prema svakom zadatku narodnom. Niko ne poznaje šta je to osećaj dužnosti ni u poslu svome, ni prema društvu, ni prema državi, ni prema rodu. Nema tu prilike ni grudi da uskipte od uzbuđenja, ni duša da se prelije od oduševljenja, je i um i srce obuzdavaju hladni računi i lični interes. Nema ideala, nema ljubavi ni poštovanja, nego caruje samoživost i mržnja na sve i na svakoga…

Nije deviza sve za obraz, nego sve za džep, pa i obraz. Niko se ne klanja poštenju, spremi i čestitosti, nego samo sili….

Niko nema da istraje na svom poslu, nego ga napušta, pa iščekuje da ga država hrani. I tako trgovci i zanatlije idu u činovnike, a činovnici se odaju na trgovinu. A istina je stara, da je zlo veliko, kad obućar mesi hleb, a hlebar šije obuću…

… Nije dobar znak, gde se vidi, da se porok ne kažnjava, a vrlina ne nagrađuje, gde savesnost nailazi na porugu, a vrednoća na ravnodušnost. Gde društvo boluje, onde nema ljubavi prema radu.  Niti pojedini hoće da rade, niti puštaju druge na rad, da se ovi radom ne bi ispred njih istakli…

U takvom društvu nije razvijeno ni nacionalno osećanje. A kada toga osećanja nema, onda nemaju ni solidarnosti razni krajevi toga naroda ni u dobru, ni u zlu. Drugim rečima, takav je narod rastrojen, nemoćan, bolestan. Takav bolestan narod valja da traži uzrok svojoj bolji, jer naći njega, isto je, što naći i lek…


Pavle Aršinov

Na ovaj način je o državi i društvu pisao Pavle Aršinov u knjižici “Nacionalno osećanje s pogovorom”. Štampana je u Beogradu 1902. godine (a možda i ne). Pavle Aršinov (Veliki Bečkerek 1855 – Zagreb, 1930) bio je profesor, pisac, nacionalni radnik i urednik lista “Privrednik“. Pisao je brojne članke iz prirodnih nauka, poljoprivrede, socijalne politike i kulturne istorije, kao i pesme i putopise. Aršinov je sarađivao i u raznim političkim i književnim novinama, časopisima i kalendarima. Najveći deo njegovih opsežnih rukopisa odnosi se na narodno prosvećivanje.

Ilustracija u zaglavlju: Ulica Miloša Velikog u Beogradu krajem XIX veka (fotomagacin.com)
Dopada Vam se tekst? Podelite ga sa drugima:

Leave a Reply