Istorija

Марија од Босне. Једна наша заборављена књегињица у Швабенланду

Постоји доста старих књига које на први поглед, према њиховом наслову или аутору, обиму или формату, великој већини људи не привлаче пажњу. Ја волим баш такве књиге јер се у њима врло често крије историјско или књижевно благо. Трудићу се да повремено објавим интересантне делове из појединих књига тог типа, што овде, што у одељку за електронске књиге.

Данас испред себе имам књигу Јована Радонића у којој је 1938. године објавио своје чланке, претходно расуте по разним часописима и листовима за 45 година свог рада. У овој књизи има више тема којима ћу се током времена бавити. Молим? Како се зове књига? То сте хтели знати? А не, то вам нећу рећи. На овом пустом парчету интернета трудићу се да не рекламирам књиге, већ само њихов садржај. Не обећавам да ћу се увек држати претходно написаног, некад је то јаче од мене. Пишући овај текст највише сам се ослањао на Радонићев истоимени чланак из 1938., допуњен савременим подацима и илустрацијама, појединим објашњењима и линковима, како би се читаоци лакше оријентисали.

На једној окомитој стени, североисточно од варошице Гајслингена (Geislingen) у Виртембешкој (Baden-Württemberg), на прузи од Улма ка Штутгарту, издижу се још и данас рушевине неког старог бурга. У том крају, још у 13. веку постојала је моћна породица графова од Хелфенштајна, чија је моћ и углед у Швабенланду (Schwabenland, Swabia), како се називао тај крај, била на врхунцу током 14. века. По њиховом презимену је прозван и поменути бург Хелфенштајн (Helfenstein), чијим је ходницима и одајама у другој половини 14. века ходала српска књегињица из Босне, Марија, или како је називао историограф Освалд Габелковер “босанска херцежица”. Оно што данас знамо о овој српској књегињици можемо захвалити немачком историчару Керлеру, који је почетком 19. века у Улму објавио историју породице графова од Хелфенштајна, као и двојици мађарских историчара, Вертнеру и Талоцију.

Књегиња Марија је у далекој Швапској преживела и директну лозу династије Немањића, и бој на Косову 1389, и смрт млађег брата јој, Твртка I Котроманића, и пораз рођака јој, краља Сигисмунда код Никопоља 1396.
     

Муж књегиње Марије Урлих V Stariji (1372), изданак породице графова од Хелфенштајна, средином 14. века био је државни намесник у Алзасу и горњој Швапској, и врло омиљен на двору цара Карла IV Луксембуршког (1316 -1378). На Карловом двору Урлих је дошао у додир са угарским и пољским краљем Лудвигом Великим од француске лозе Анжу (Лајош, Лудовик I Анжујски, 1326-1382), чији су двори у Вишеграду (Visegrád) и Будиму у то време били чувени у целој Европи по раскоши и богатству. Двори којима је управљала Лудвигова мајка, краљица (1) Јелисавета (Елизабета), ћерка пољског краља Владислава Локјетека и унука Казимира од Кујавије, познати по разноврсним забавама и разонодама, као и посебном уређењу живота, привлачили су принцезе са сиромашнијих и мање познатих дворова. Између осталих принцеза, средином 14. века на двор краљев дошла је и Јелисавета (2), кћи босанског бана Стефана II Котроманића и треће му жене, пољске принцезе Јелисавете (3), која је по оцу Казимиру била нећака краљици Јелисавети, мајци краља Лудвига Анжујског. У нашим старијим књигама имена страних владара су посрбљена али другачије него што се чини данас. Како се не би збунили од силних Јелисавета или Елизабета, појаснићу испод.

(1) Јелисавета краљица, мајка краља Лудвига (Лајоша) Анжујског. Ради се о краљици познатој и као Елизабета Пољска (1305-1380), или на пољском Elżbieta Łokietkówna, унуци Казимира од Кујавије (Казимир II Пјаст) . Била је супруга Карла Роберта I (1316-1378) краља Угарске (1310-1342). Карло Роберт је отац Лудовика Анжујског, краља од 1342. године.

(2) Јелисавета Котроманић (1340-1387) кћи босанског бана Стефана II Котроманића и Јелисавете Пјаст (3), супруга краља Лудвига (Лајоша) I Анжујског и краљица Угарске и Пољске.

(3) Јелисавета Пјаст Котроманић (1302-1345), кћи Казимира II Пјаста, супруга Стефана II Котроманића и мајка Јелисавете Котроманић (2).

(4) Јелисавета Немањић (1270 -1331), српска принцеза, ћерка српског краља Драгутина и Каталине Арпад, ћерке угарског краља Стефана V. У јесен 1284. године удала се за босанског бана Стефана I Котроманића. Мајка је бана Стефана II Котроманића.

Као што се види из приложеног, Јелисавета краљица (1) је била унука Казимира Пјаста, Јелисавета Пјаст Котроманић (3) била је ћерка Казимирова, док је Јелисавета Котроманић (2) по Казимировој линији била нећака Јелисавети краљици (1), мајци Лудвига Анжујског. Босанска принцеза Јелисавета (2) била је у четвртом степену сродства и са самим угарским краљем и својим мужем Лудвигом Анжујским, јер је баба њеног оца Стефана II Котроманића била Каталина Арпад, угарска принцеза и српска краљица, супруга краља Драгутина Немањића. Каталина Арпад била је кћи краља Стефана V Угарског, док је баба угарског краља Карла Роберта, оца краља Лудвига Анжујског, била Марија, млађа ћерка споменутог краља Стефана V Угарског. Преко споменуте Каталине (помиње се и као Катарина) доспели су Немањићи у сродство са Анжујцима.

Поред босанске принцезе Јелисавете (2) била је на угарском двору у Вишеграду и њена старија сестра од стрица, Марија, кћи банова брата Владислава (Владислав Котроманић (1295-1354) син Стефана I Котроманића и Јелисавете Немањић (4), брат бана Стефана II) и Јелене Шубићеве, а рођена старија сестра потоњег босанског краља Твртка I. Као трећа млада књегињица на двору у Вишеграду била је Ана, кћи умрлог херцега Хајнриха од Швајдница и Јауера и богата наследница. Све те младе девојке проводиле су весело дане на двору младога удовца краља Лудвига (чија је прва супруга Маргарета, ћерка цара Карла IV, преминула 1349.). Али иако у сродству, између Лудвига и Босанке Јелисавете (2), која беше скоро још дете, дошло је до интимних односа. Године 1353., месеца јула, тринаестогодишња Јелисавета удала се за свог четрнаест година старијег рођака Лудвига од Анжуја.

Папа је наредио бискупима да, упркос блиском сродству, брак тај благослове како се не би изазвале неприлике и тешки скандали. Мало раније, у месецу мају, цар Карло IV Луксембуршки се по трећи пут жени, овог пута са Аном, поменутом богатом наследницом и другарицом Јелисавете и Марије.

Марија, кћи Владислава и братаница бана Стефана Котроманића није се могла надати тако сјајној удаји као њена сестра Јелисавета и другарица Ана. Висока и стасита, како је приказана на једном печату у виртембешкој државној архиви, Марија је приликом сахране младе краљице Маргарете (1349) запала за око моћног графа Улриха V од Хелфенштајна. Краљ Лудвиг је богато опремио женину сестру и своју рођаку Марију. Поред опреме, у име мираза даровао је и у новцу 10.000 златних форинти. У сачуваном инвентару опреме спомиње се 38 душека, јастука и постељине, све израђено од свиле, а неки и од хермелина (хермелин=велика ласица). Од гардеробе Марија је у Швапску носила 14 огртача: 6 од хермелина, 4 од шарена крзна и 4 од тафта (тафт=свилена тканина), затим 3 путничке бунде, 11 доњих капута, 11 жипона (подсукња), 7 хаљина, 5 кошуља, неколико убруса и извезених покривача за главу, неколико велова, једну златну херцешку круну и још 11 мањих златних круна као украс за велику. Поред наведеног списак је подугачак, а веровато се и босански двор постарао да увећа опрему младе Марије. Са тако богатом опремом напустила је књегиница Марија, у јесен 1351., Вишеградске дворе.

Испод Вишеграда, на десној обали Дунава, испраћена је од дворске свите и уз пратњу угарских великаша испловила пут Пасаве, где су нову младу дочекали витезови, вазали графа Улриха. У Улму је Марију дочекао младожења са дворском свитом и вазалима. Путем до Гајслингена многобројан народ поздрављао је младу господарицу, док су звона са катедрале оглашавала улазак у град, седиште графа Хелфенштајна. Свадба је обављена у катедрали Гајлингеншкој уз присуство великог броја мале и велике властеле из разних крајева. Оженити Марију, ћерку из владарског дома, за графа Улриха је вероватно била и ствар престижа. Сматра се да је Марија била свесна свог порекла и вишег статуса и да је уз титулу Графица од Хелфештајна често дадавала и Војвоткиња од Босне. Своје донације потписивала је са “Maria Herzogin von Bosnien”.

Приказ остатака дворца Хелфенштајн. Кликните и повуците мишем лево-десно

Марија је графу Улриху родила шест синова и три кћери. Прворођеном сину име беше Лудвиг, по угледу и у част краља Лудвига Анжујског.

Треба истаћи да Марија није била обична племкиња. Имала је необично доста утицаја и била прилично самостална, такође је иступала независно од свог мужа Улриха. Претпоставља се да је она утицала на поделу грофовије Хелфенштајн на два дела, између браће Улриха V Старијег и Улриха VI Млађег. Породица је подељена на две гране: Helfenstein-Wiesensteigen и Helfenstein-Blaubeuren. У јесен 1365. године ратовала је Марија са опатом Конрадом од Елхингена, близу Улма, па је на Божић начинила са њим примирје до 2. фебруара 1366. године. 1371. године добила је своје имање у Берунштату. Месеца маја 1372. Марија је постала удовицом. Улрих је ухваћен и одведен у бург Рамштајн Ерхарта од Фалкенштајна, где га 5. маја 1372. године заклаше у постељи. Није јасно због чега је граф убијен, али се удовица већ у јуну исте године нагодила са убицама.

Следеће 1373. године Марија је регулисала своје удовичко право тако што јој је син Конрад уступио бург Иберкинген (Bad Überkingen), где је и провела последње године свог живота, у дворцу Bühringen. Улриха су наследили синови Конрад и Фридрих, док су Лудвиг и још двоје браће изабрали црквену службу. Имена осталих синова су Вилхелм, Ханс и Улрих. Имена њихових кћери била су Агнес, Беатриса и Марија, удата за мађарског племића. Период Маријиног живота након смрти супруга био је оптерећен разним финансијским проблемима који су њу и синове присилили да се задуже, а затим и да продају један део поседа граду Улм, укључујући и породични замак Хелфенштајн. Након губитка дела земље, породица Хелфенштајн изгубила је и велики део политичке моћи и утицаја.

На једној повељи сачуван је печат босанске херцежице у далеком Швабенланду. На њему је приказана лепа витка жена с круном на глави. У десној руци држи грб Хелфенштајна: слон на три брежуљка, а у левој грб с једноглавим орлом. На печату је латински натпис: Sigillum Mariae, comitissae de Helfenstein, тј. печат Марије графице од Хелфенштајна.

Графица Марија остала је удовица у најбољим годинама, надживевши графа Улриха скоро 31. годину. Није познато да ли је током тог времена икада посетила Угарску и Босну. У годинама које су долазиле лоше вести стизале су једна другу. Смрт краља Лудвига од Анжуја 1382., насилна смрт њене млађе сестре и добротворке краљице Јелисавете 1387., као и смрт брата, краља Твртка (у марту 1391.).

Графица Марија умрла је 28. марта 1403. године. У месту Иберкингену код Гајслингена сачувао се на гробу графице Марије, књегињице са далеког југа, овај натпис у стиховима:

“Овде лежи књегиња Марија, пуна врлина и благости. Њу, босанску херцежицу, послао је праведни краљ Лудвиг с богатим поклонима у Швапску старом Улриху Хелфенштајну, кога убише 1372. године. Пуна части књегиња одликовала се врлинама. За њеним издашним столом нахрањен је многи бедник и сиромах. Њена многобројна послуга утркивала се да им донесе вина и хране, те су је сиромаси славили. Часна кнегиња и матрона беше круна за све свештенике којих се она вазда сећала. Стога, часни оци, молите се за спас њене душе да одлети пут небеса пред престоље свемогућег Бога, да јој даде вечито насеље. Умрла је у петак на појутарје св. Марка, лета господњег 1403, 28. марта.”

Овај натпис на гробу графице Mарије је данас скоро избледео, али је био јасан и читљив у 17. веку, када је 1627. године преминуо graf Рудолф III, последњи мушки изданак знамените куће графова од Хелфенштајна.


Dopada Vam se Blog? Podelite ga sa drugima: